dream a little dream of me

dream a little dream of me

          Noc se polako spustila, hladi usijane ulice...Negde u daljini cujem lagane note klavira, penastu melodiju koja me nosi u neka druga vremena... U neke daleke noci.

          I dok topli vetar osecam na svome vratu, mastam o tvom dodiru, o tvojim prstima koji isto tako klize po mojoj kozi. Mogu da osetim i tvoj dah, dok toplina zraci iz nas...Tvoj pogled sve govori. Znam da me zelis nocas. Blizu, da se sklupcam kraj tebe... Tako bih dodirnula tvoje usne, tako bih prstima prosla kroz tvoju kosu...

          Melodija koja me nosi tebi nocas sve je tisa, ja zatvaram oci... Plesemo, zagrljeni na ovoj punoj mesecini sto sija, dok nas vetar miluje...

covek koji je odlucio da nestane

             Bio jednom jedan covek koji je odlucio da nestane.Ali stvarno da nestane. Do te odluke je dosao jer je zivot postao pretezak. Svi ti pokusaji da se uklopi u ljudski svet, da shvati te ljude i da se sa njima nekako poveze, sve ga je to umorilo. I, tako je on smislio, da je najpametnije da jednostavno nestane.

              Danima je pravio svoju cauru, u koju ce se na kraju uvuci i koja ce mu pomoci da nestane. Svakoga dana polako je pleo njene niti, ostavljajuci tek toliki otvor da moze da se u nju uvuce. Pletuci tako, dosao je do trenutka kada je sve bilo spremno. Samo jos da udje i nestajanje moze da pocne.

              Nije bilo lako uvuci se. Fizicki to je bilo najmanje bolno, ali ipak, nestati zauvek bez traga... Od svoje odluke nije odustao. Usao je.

              Dugo je unutra bio, ali on tu duzinu vremena nije osecao. U pocetku, osecao je ushicenje, pa cak i srecu. Onda je postalo nekako oporo, ali osecaj srece nije ga napustao. Toliko dugo je cucao u toj cauri, da je vremenom prestao da oseca noge. Mislio je da ce ga boleti, ali nije. To ne osecanje delova tela polako se sirilo i stiglo je do ruku, a kada je vec doslo do stomaka poceo je da oseca neku slobodu i lakocu. Ponovo je osetio ushicenje, osmehnuo se i nestao. 

sve se zakomplikovalo izmedju nas

Danas je jedan od onih dana kada bih volela da mogu da nestanem, to jest da odem negde daleko u neku divljinu i da ne razmisljam o tebi....Da ne sedim i da ne cekam tvoj poziv ili bilo sta od tebe...Volela bih da mogu da nastavim da zivim, da te zaboravim...Bice tesko...

da varam te ili ne...

      Imati aferu, da ili ne? Ovo je uvek bila jedna od onih tema o kojima postoje oprecna misljenja. Jedni se na samu pomisao o tajnoj vezi jeze I groze, dok drugi to smatraju normalnom stvrai, koja je cak I potrebna. A argumenti I za jedno I za drugo misljenje su opravdani.

      Da razmisljam o ovome, nagnalo me je to sto sam nedavno, na jednoj bezazlenoj kafici sa drugaricom saznala, da ona ima aferu. Za trenutak sam se iznenadila, jer do samo par nedelja unazad, ona je bila jedna od onih koje veruju u pricu o polovini koju trazimo celog zivota, I verovala je da je tu polovinu nasla. I kada mi je rekla da je upoznala tog tipa, prosto nisam mogla da je ne pitam,” Pa sta se dogodilo?”  Ono sto je mene porazilo u celom tom razgovoru jeste to sto je ona tu svoju tajnu vezu prihvatila kao nesto sto je najnormalnije. I dok su mene mucila moralna pitanja, da li je to fer prema njenom zvanicnom decku, I da li bi ona volela da nju neko tako izneveri, I jos mnogo sto sta….ona je samo odgovorila,”Znas, jednostavno sve je toliko savrseno,da je dosadno”.

      Ta rec "dosadno" me je naterala da dalje razmisljam, sta uraditi da ne bude dosadno,I zar nije taj spokoj u vezi, kada ste sigurni u svog partnera, bas ono cemu tezimo. Izgleda da nije. Po svemu sudeci, ipak nas pokrece adrenalin, koji sigurno kulja kada radite ono sto se ne sme, I jos vise kada se trudite da ne budete uhvaceni u svojoj prevari.

      Ja sam od onih, mozda staromodnih zena, koja ne da ne zeli da vara svog decka, vec imam stav da je to gubljenje vremena. Mene je naprosto uvek zamaralo to da se krijem, da razmisljam o potezima koje pravim, jesam li obrisala poruke sa mobilnog, hoce li me taj neko pozvati u nezgodnom trenutku, I jos toliko toga….

      Ali ta rec dosadno, nikako da me napusti, jer pitanje je kako ne dosaditi , kako ne postati predvidiv u svom postenju. Mozda je najbolji lek, blef. Svi mi mozemo ponekad da blefiramo, da se malo neckamo, kako se kaze, “tvrdimo pazar”. Mozda bi bilo pozeljno da navedemo partnera da pomisli da se hladimo pa da ga to razbudi I da svoje  osvajacke instinkte uperi ka vama, i ponovnom osvajanju. I sigurna sam da ce mu adrenalin proraditi, jer ipak muskarci su po svojoj prirodi lovci, a mi neka budemo plen.

      O ovome sam pricala I sa “muskima”, I njima ta prica o aferi nije toliko strana, samo oni to dozivljavaju na po sve drugaciji nacin. Za njih to I jeste igra osvajanja, I dokazivanja. Neki ce cak to objasniti prirodom samog muskarca da on mora da trazi nove zenke,I da mu nikada nije dosta. Ali ja znam jednu stvar, koju oni ne rado otkrivaju, sve je to sujeta jer I njima je potrebno da se potvrde da su zavodnici, da su neodoljivi, tako da poneki komliment na njihv racun o muzevnosti nece skoditi.

Ko u ljubav veruje

     Postoje li danas one fatalne, iskrene I duboke ljubavi, o kojima smo citali u romanima sto se danas smatraju KLASICIMA? Da li su fatalne ljubavi samo masta velikih pisaca, vecitih sanjara, ili su to moderno doba, neke nove vrednosti I tehnologija doprineli da vise ne verujemo u ljubav, bar ne onako kako su to cinile nase bake. Nema danas vise tih ljubavi zbog kojih se umire. Sta nas je to nagnalo da vise nismo romanticni, sta nas je ucinilo toliko samoljubljivim, jer, iskreno, kome danas jos pada uopste na pamet I da pomisli da se ubije zbog odbijanja, ili raskida.

     Danas kazemo sami sebi, jednu od utesnih fraza, ma on je ili ona budala ne zna sta propusta.Laskacemo sebi recenicom ja izgledam savrseno, mogu da nadjem koga hocu, jer  nazalost ili na srecu, kako se uzme , izgled je bitan .Tek onda dolazi do nabrajanja nasih intelektualnih sposobnosti. I ne samo to, vec I taj neko nam nije ni potreban, pored toliko prijatelja, koje doduse vidjamo samo kada se na neki magican nacin dogodi da nam se poklope slobodni sati, u rokovnicima….I kad budemo otisli sa njima na kafu, taj neko ko nas je propusti bice vec davno zaboravljen.

      A opet, tu je I citav filozofski pokret samosvesnih I samostalnih zena, a I muskaraca, kojima ne samo sto nije potrebna veza, jer ih samo usporava u gradjenju sto boljeg CV- ija, njih cak I greje zagrljaj kancelarijske stolice.Na stranu to sto im karijera  guta najbolje godine,bas kao najljubomorniji partner. Kada im  se spomenu deca , ona ce da pricekaju I to poprilicno, jer I sa 37 smo mladi I zivot je tek pred nama. Cekacemo dok ne budemo zreli starci pa da pravimo medicnska cuda I poradjamo se mozda cak I u 77, jer danas vise nije cilj prebroditi adolescentsku krizu, treba se uhvatiti u kostac I sa krizom srednjeg doba I talasima toplote I haldnoce koje nosi klimaks, mada, kao sto je vec poznato, pilates I dve litre vode ce I to resiti.

     Tako, pitam se ja, da li je mozda bilo bolje Romeu I Juluji sto su verovali da nema svrhe da zive jedno bez drugog, sto su bili tako naivno romanticni I sto su tako naivno verovali da svet porece ljubav…

     Danas smo mi saznali neke nove istine, da recimo, I danas svet pokrece ljubav ali prema novcu I nafti. I da je cilj svake zene da nadje jednog Abramovica I time resi sve svoje zivotne probleme, a opet ako ne uspe u tome tu je kancelarija, i  ohrabrenje da je biti samohrana majka ok,  I da se sve moze kad se hoce,  a za to vreme nasi zastitnici junaci ce biti u zagrljaju drugih, al’ ne dama vec junaka…..