HLADNOKRVNO
Dugo sam oštrila ovaj nož.Godinama. Ivice sam mu usnama podmazivala i u njemu se ogledala. Možda te ovim nožem i ubijem ovih dana. To još uvek ne znam zasigurno, možda to učinim i noćas. Ali ne boj se, dozvoliću ti da se braniš i odbraniš od mene. Bićeš spreman, jer ja ne hvatam nespremne, nedužne, nevine... I sve što se dogodi biće sudbina.
Nema potrebe da vičeš, ne. Glasom, udarcima i napadima histeričnog bunila nista nećeš postići. Ja te ovoga puta neću moliti da prestaneš, jer dugo, godinama , hilajdama minuta sam oštrila ovaj nož, spremala ga za tebe.
Šta nam se to dogodilo? Zapitaš li se ponekad? Ja više se ni ne pitam, jer se dogodilo nije ništa. Mi smo odukevk bili ovakvi, raščupana čudovišta, nerazumna i samoljubljiva. Ma nikada, baš nikad ja tebe nisam volela. Ne ponavljaj mi to! Volela sam i jedino to i sada činim, volim sebe. Toliko sebe volim, toliko obožavam da ću te ubiti. Samo hoću da osetim to probadanje noža u toplo meso ispod tvojih rebara, da osetim tvoju toplu krv pod stopalima. Hoću da udovoljim svom hiru i zato ne opiri se...
Bez naslova
Puno je ruku noćas oko mene… Duge bele tanke ruke se guraju u gomilama, pokušavaju da me dodirnu svojim zašiljenim prstima, noktima. Upetljane su te ruke i ja počinjem da gubim dah jer se kao zmije petljaju oko mog vrata… Zašto ponovo nema zvezda, zašto je tolika tišina i ove noći?
Odlazim u egzotičnu zemlju gde mačke mirišu na vanilu i pije se čaj od latica jorgovana. Tamo šumi voda i sa dna me zovu pesak i školjke. Odlazim im u susret, ove noći.
JEDNA LOSHA PESMA
Mračno je ovde
U ovoj dubokoj rupi.
Leži tu moje skrhano telo,
Slomlejna rebra, ruke, i lobanja.
Po licu me šamaraju bube
Svojim krilima, teraju da zaboravim.
Ali ja neću zaboraviti, nikada.
Tamo gde snegovi plaču,
Gde prestaje žar tvoga oka,
Gde tvoje usne ne ljube tajno,
Gde ruke ne grle jako
Staće i moj dah.
I srce prestaće da lupa, osušiće se trava
Svijena u vence. Nestaće moje misli
Kao smiraj meseca jutrom.
Oči koje jedino sjaje iz rupa
Polako gasiće se sa zvezdama noćnim.
Dani se neće ponovo roditi.
JEDAN CUDAN SAN
Sanjala sam lubenice noćas. Bile su ogromne, tamno zelene sa puno svetlih pruga. Bile su zrele i mirisale su na sva letnja jutra, na noći svežeg vetra, na slatko. Jela sam ih, tolkio sam ih jela da je ostala samo jedna. I onda se san završio. Pred očima je bilo puno crnih tačkica sa pokojom žutom i crvenom. Teško sam otvorila oči i ugledala... Tako voljeni lik i znala sam da je to on, koga sam toliko priželjkivala. On je kao more koje je suviše duboko i strašno da bih mu se približila.
Načinila sam kulu od svih uzdaha i zagrljaja koje ti više ne mogu dati. Unutar te drhtave kule su sećanja na nežne reči koje si nekada govorio, na tvoje poglede i na dahove koje si mi nekada krao. Bilo je lepo, bilo je i više nego samo lepo, ali ja ovako sebe stišavam. U grlu i ispod u nabrekliom grudnom košu je užasna gužva emocija, plača koji se grči u krik koji neću ispustiti. Svi ti osećaji i uzdasi sada se u meni biju, kao prasci valjaju u blatu.... Ja ni da plačem nesmem, jer bojim se da te ne utopim u moru te slane tečnosti. Mislim da bi posle izvesnog vremena iz očnih duplji potekla mlaka, crvenkasta krv, kao razvodnjeno vino.
Ponovo sanjam.
Železnička stanica. Oko mene puno je prljavog sveta. Svi se nekud guraju, dotačinju me svojim ramenima i osakaćenim pogledima.
Otkazano! – čuje se sa jednog starog razglasa koji jedini medju svojom braćom još radi. – Ponavljam, otkazano! Više se tamo nikad neće ići!
Kod šaltera sam i čekam,uplakana, raščupane kose. Drhtim i pitam – Kako? Zar nikada...nikada više?
- Ali ja moram! Razumite da ja naprosto moram tamo....Ja sam verovala...Zar da sada sve zaboravim?
Čudno neko, bledunjavo, sićušnih očiju, lice mi prazno klima glavom.
Znači gotovo. Putovanja tamo više nema, ostaju samo lubenice i kula. Misliš da mi je to dovoljno... Lubenice i snovi?
TANGO I DVA NOĆNA LEPTIRA
Dim i mrak u prostoriji. Unaokolo je nekoliko stolova i stolica za kojima sede alkoholom opijeni ljudi. Njihova lica razvučena su u osmehe pod uticajem zagušljivog vazduha. Čuje se tango i njih dvoje plešu. Niko ih ne posmatra, sve kao da je u nekom magnovenju. Snimak tanga je loš.
Njena kosa se plete oko nogu i ruku, oči joj sijaju kao fenjeri malih ulica nekog primorskog mesta. Oni ne govore, samo čvrsto drže jedno drugo. Nokte su zarili u kožu i curi iz tih rana pomalo krv. Kao da se smeše, ili možda oboje plaču. Ove noći oni poslednji put plešu tango, poslednji trzaj strasti polako nestaje, zalazi za glave posmatrača. Tela im se gibaju, savijaju i sve liči na igru neka dva usamljena noćna leptira, na senke ruku koje se prepliću kada dvoje ljubavnika u mraku igarju svoji igru.
Noći su umotane u vrelinu letnjega sunca, mirišu bube noćni šetači, lupaju svojim krilima i pozivaju na greh. Ja bih sa tobom bila i grešna, činila bih sve ono što se prezire i ne smatra pristojnim. Sedela bih na tebi sva rasčupana, slomljena od tvojih dodira i mazala crveno na usne. Ti ne voliš ništa što je prljavo, ni prljave reči, ništa ali, opet u tami postaješ jedan od najprljavijih igrača. Misli ti iskoče iz ležišta i usne pričaju bezobratno. Volim kada si takav, jer jutrom kada se probudiš sve kao da biva zaboravljeno, a noću ponovo dobija svoj život. Ti si prevarant, živiš dvostruko, noćni leptiru! Telo ti miriše na letnji pljusak...
NEĆEŠ MI REĆI NOĆAS
Ponovo si se ušunjao u moju noć, došetao se tiho. Lećiću u vodu koju si doneo u dlanovima, možeš mi zmarsiti kosu. Ja sam potajno priželjkivala tvoj ponovni dolazak. Dugo o tebi nisam čula ni reči, dugo te niko nije video i pomislila sam možda da si i zauvek otišao. A, ti si ipak po (Dalje)
